Dobre ideje rađaju još bolje ideje
Već izvesno vreme moj kolega Dušan i ja razmišljamo o proširenju našeg posla na neku drugu oblast. Proizvodnja ili trgovina su veoma drugačije od onoga čime se danas bavimo a istovremeno su dovoljno izazovne oblasti. Imali smo do sada mnoštvo različitih ideja međutim nijedna nije bila dovoljno atraktivna da bismo krenuli u planiranje i akciju.
Pre nekih mesec i po dana na Biznis Berza pronašli smo posao koji nam se učinio atraktivnim. Nekako je bio baš po našim merilima. Kontaktirali smo vlasnika i organizovali sastanak. Vlasnik posla je jedan otresit čovek koji je vrlo direktno i otvoreno govorio o poslu, o svim prednostima i manama, o profitabilnosti i skrivenim troškovima. Delovao je prilično otvoreno. Pokazao nam je mnogo više nego što smo očekivali na prvom sastanku.
Dule i ja smo, posle sastanka, seli da izanaliziramo ono što smo čuli i videli. Složili smo se da je poslovna ideja dobra i da lako možemo da je unapredimo i da ceo posao podignemo na viši nivo. Istovremeno smo se složili da uz malo veći napor možemo to isto da uradimo i sami, tj. da ne moramo da kupimo posao.
Hm… šta sad?! Osoba sa kojom smo razgovarali je bila vrlo otvorena i mi nismo ništa obećali na tom sastanku. Realno ne dugujemo mu ništa, i on je tu poslovnu ideju negde pokupio. Novac koji je tražio za posao je daleko veći od naše procene o inicijalnim ulaganjima za osnivanje nove firme. Sa druge strane, nije u redu da “iskuliramo” čoveka jer nam je taj razgovor sa njim mnogo značio. Kolika je cena koju smo spremni da platimo za ideju? Da li smo, upošte, spremni da nešto platimo? Kako li će čovek reagovati na naš predlog (ipak on prodaje posao a ne ideju)? Ova pitanja su nam se motala po glavama.
Odlučili smo da pozovemo čoveka i da mu kažemo da nam ne odgovara da kupimo firmu ali da smo spremni da na neki način kompenzujemo to što smo čuli od njega i da možda možemo da nađemo način da i mi i on budemo zadovoljni. Par bliskih osoba sa kojom sam razgovarao o ovome prokomentarisalo je da “nema potreba za bilo kakvom kompenzacijom”, “takvih proizvoda ima koliko hoćeš”, “realno i on je to negde video”. Međutim, mi smo ipak pozvali čoveka i ispričali mu naš predlog.
… i šta je dalje bilo 🙂
Desila se vrlo interesantna stvar. On je tu našu ideju nadgradio svojom idejom, a onda smo mi tu njegovu ideju dopunili, na šta je on reagovao sa još više optimizma… Dobre ideje su počele da trigeruju jedna drugu. Optimizam je pokrenuo još više optimizma.
Danas smo upravo dogovorili osnivanje dve firme. Obe firme će imati 3 suvlasnika. Jedna firma će se baviti proizvodnjom, druga trgovinom. Nije li to baš ono u čemu smo nas dvojica razmišljali 🙂
Šta će biti u budućnosti? Da li će ove firme biti uspešne? Hm… ne znam… možda da, možda ne. Ono što znam je da sam u potpunosti siguran da je odluka za otvoren prisup nepoznatoj osobi dovela do toga da napravimo osnovu za mnogo veći posao nego što smo mogli da zamislimo.
Pre nekih mesec i po dana na Biznis Berza pronašli smo posao koji nam se učinio atraktivnim. Nekako je bio baš po našim merilima. Kontaktirali smo vlasnika i organizovali sastanak. Vlasnik posla je jedan otresit čovek koji je vrlo direktno i otvoreno govorio o poslu, o svim prednostima i manama, o profitabilnosti i skrivenim troškovima. Delovao je prilično otvoreno. Pokazao nam je mnogo više nego što smo očekivali na prvom sastanku.
Dule i ja smo, posle sastanka, seli da izanaliziramo ono što smo čuli i videli. Složili smo se da je poslovna ideja dobra i da lako možemo da je unapredimo i da ceo posao podignemo na viši nivo. Istovremeno smo se složili da uz malo veći napor možemo to isto da uradimo i sami, tj. da ne moramo da kupimo posao.
Hm… šta sad?! Osoba sa kojom smo razgovarali je bila vrlo otvorena i mi nismo ništa obećali na tom sastanku. Realno ne dugujemo mu ništa, i on je tu poslovnu ideju negde pokupio. Novac koji je tražio za posao je daleko veći od naše procene o inicijalnim ulaganjima za osnivanje nove firme. Sa druge strane, nije u redu da “iskuliramo” čoveka jer nam je taj razgovor sa njim mnogo značio. Kolika je cena koju smo spremni da platimo za ideju? Da li smo, upošte, spremni da nešto platimo? Kako li će čovek reagovati na naš predlog (ipak on prodaje posao a ne ideju)? Ova pitanja su nam se motala po glavama.
Odlučili smo da pozovemo čoveka i da mu kažemo da nam ne odgovara da kupimo firmu ali da smo spremni da na neki način kompenzujemo to što smo čuli od njega i da možda možemo da nađemo način da i mi i on budemo zadovoljni. Par bliskih osoba sa kojom sam razgovarao o ovome prokomentarisalo je da “nema potreba za bilo kakvom kompenzacijom”, “takvih proizvoda ima koliko hoćeš”, “realno i on je to negde video”. Međutim, mi smo ipak pozvali čoveka i ispričali mu naš predlog.
… i šta je dalje bilo 🙂
Desila se vrlo interesantna stvar. On je tu našu ideju nadgradio svojom idejom, a onda smo mi tu njegovu ideju dopunili, na šta je on reagovao sa još više optimizma… Dobre ideje su počele da trigeruju jedna drugu. Optimizam je pokrenuo još više optimizma.
Danas smo upravo dogovorili osnivanje dve firme. Obe firme će imati 3 suvlasnika. Jedna firma će se baviti proizvodnjom, druga trgovinom. Nije li to baš ono u čemu smo nas dvojica razmišljali 🙂
Šta će biti u budućnosti? Da li će ove firme biti uspešne? Hm… ne znam… možda da, možda ne. Ono što znam je da sam u potpunosti siguran da je odluka za otvoren prisup nepoznatoj osobi dovela do toga da napravimo osnovu za mnogo veći posao nego što smo mogli da zamislimo.
Tags:Lične priče
