Život nam često donosi potpuno neočekivane darove

Sredinom maja 2017. godine, sa suprugom i sinom proveo sam nekoliko dana u Barseloni. Jedno popodne smo proveli na gradskoj plaži.

Vreme je bilo idealno. Bilo je kupača, bilo je ljudi koji su uživali na majskom suncu, kao i onih koji su iskoristili popodne za sportske aktivnosti na plaži. Upravo jedna takva grupa momaka, njih desetak, nedaleko od nas igrala je fudbal. Čak i moje amatersko oko moglo je da primeti da su momci odlični. U jednom trenutku privukli su pažnju i mom devetnaesto-mesečnom sinu. „Ba-ba, ba-ba…” („lopta” na Nikolinim jeziku), ponavljao je Nikola i krenuo ka momcima. Ukoliko imate stariju decu sigurno pamtite period oko druge godine – postaju brzi, a još uvek ne prepoznaju šta mogu, a šta ne bi trebalo da rade. Ne želeći da ulazim u neprijatnost, da moje dete remeti igru nepoznatih momaka krenuo sam da mu ponavljam: „Stani Niki, nemoj da smetaš momcima.” Međutim, Nikija nije mnogo bilo briga za to što tata govori i brzo je došao do lopte. Nije da mi je bilo najprijatnije ali dođoh i ja do njega i momaka sa idejom da se izvinim i da ga odvučem nazad. Tada se desilo nešto, za mene, neočekivano. Momci su prekinuli igru i dali Nikoli loptu, koju je uzeo i otrčao sa njom. Ispostavilo se da su momci profesionalci i da im je baš drago što je Nikola sam došao i uzeo loptu. Ne samo da im je drago što je uzeo loptu, već nije morao da je vrati. Jedan od njih reče da oni imaju lopti na pretek, pa „neka mali uzme ovu kad mu se već toliko sviđa”. Kakvo iznenađenje za mene!?

Život nam donosi potpuno neočekivane darove. Pitanje je koliko smo otvoreni da ih primetimo i spremni da ih primimo. Možda je među ovim momcima bio neki novi Mesi, koji je kroz ovu loptu talas pozitivne energije preneo na Nikolu. Možda je Nikola naučio da ne treba uvek da sluša tatu. Shvatio sam i ja neke stvari… ili bar mislim da jesam.

Bio je ovo baš dobar dan.